„Ја сам рођен јуче. Ако није тако онда сам умро одавно.
Кажу да су купци поезије сиромашнији од песника и зато Вам поклањам ову збирку песама и 80 кг моје душе и тела.
Хвала мом издавачу ПРИЗМИ јер каква сам ја ленштина овога не би ни било.
Знате да Вас волим, ја Водолија, Певач, Свирач, Композитор, Хармоникаш и ево сад и Песник.“ Вaш Предраг Живковић ТОЗОВАЦ
ПРЕДГОВОР О ПОЕЗИЈИ ПРЕДРАГА ЖИВКОВИЋА ТОЗОВЦА
(Милован Витезовић)
„Певао је целог живота, а скривао песника у себи“
Сви ми, ако нисмо намћори, а који смо му сведоци и савременици, а често и завидни, претпостављамо живот Предрага Живковића Тозовца у пуном успеху, у бурној и распусној слави „југовићки несебичној“ , и сам се он старао да, без икаквог посебног труда остави тај утисак као да му је прирођен-живео је живот, веровали смо, који је Господ скројио само за њега.
Насупрот овом претпостављању, које сматрамо уверењем, стоји ова књига Живковићеве поезије, додуше не у потпуности, али у оним најискренијим песмама је постојана и највреднија!
Рецимо прво у овим песмама има и оне веселе биографије, блиске нашем поимању Тозовчеве распусности, има живота на срчи разбијених чаша, има љубави на које је пристајао реда ради, има чак и социјалне карте, има песама које стоје уз познате песме о мучном животу музичара, какве су песме Арсена Дедића, Боре Ђорђевића, или уз песме о боемији појединих песника који се и код Живковића могу препознати. Писац ове белешке се и сам нашао у песми „Клуб књижевника 1977“-
Међутим, друга врста песама чини ову књигу књигом Живковићевих тајни. Био је више други, него што смо поимали. То су песме какав је био свој кад није био наш. То су песме тешких несаница, песме о сновима пуних мора, песме очаја у процени славе коју доживљава, и очаја оних код којих је доживљава. То су песме ината и расправа са судбином својом и српском са којима чува разум и пристаје на своје време и свој народ. Оваквих песама има више антологијских, почев од песме „Песник“, затим „Зло“, „Лажни пријатељи“, „Господ никако да обећа“, „Усамљеност“. „Два света“ и друге. Међутим, над свим песмама издваја се песма „Добро вече јаничари“ која би ваљала да се нађе у свим антологијама о Србима, о српској историји, о српској судбини и српском менталитету и историјском проклетству. Она је песма духовне вертикале. Испевана је дитирамбски и закива се у памет. Онај који је певао народу - испевао је сам народ.
Певао је целог живота, а скривао песника у себи!
Чинило се да удара бригу на весеље, а он је бригу таложио на душу.
Може се рећи да се он потајно песнички ишколовао. У његовим песмама нема очекиване песничке наиве.
Његова licencia poetica заснована је на метрици Змаја, Илића и Бојића.
Да је ова књига раније написана, или да је Душко Радовић доживео до данашњих дана, он би за њу написао неодољиву белешку каквом је као песника најавио Бору Ђорђевића. Овако је ова књига спала на моја слова. Милован Витезовић
Негізгі бет Poezija Tozovac (priče sa koncerta)
Пікірлер: 1